JU GIMNAZIJA "VASO PELAGIĆ" BRČKO DISTRIKT BIH

POVIJEST/HISTORIJA | SLIKE ŠKOLE | N.P.P. |PISITE NAM |
RADNI KALENDAR | O UPISU | O EKSKURZIJI | O PROFESORIMA | subglobal5 link |
SLIKE | GDJE SE NALAZIMO | LINKOVI |
RADNI DAN | DEMOKRATIJA TAKMICENJE | OLIMPIJADA
predstave "Sesto culo"| Takmicenje | Rad debatnog kluba| ??????? ??????? ?? ?????????| UCENIK GENERACIJE 2010/2011.| DEBATA |"My Homeland - Your Homeland"|
SAVJETI | FORUM | TEKSTOVI | PITANJA ZA SOCIJALNU RADNICU |

RADOVI UČENIKA

   
   

 Обична пјесма

Моје речи-густи јецај тамне тишине. Никог
да их чује, а још мање да разуме.
Моја душа, преливена чаша, пуна јада,
по хладном свету тумара и лута сада, а посрће
као пијаница. Вијугају сви путеви пред тужном
сеном том, није ни свесна чим’ је опијена,
па у мраку ходи и заплиће, а нигдје ни шанка ни
доброг другара да придржи снове невеселе.

Хује у поноћној тишини ветрови и бију душу
болну ту, одјекује звоњава са црквених звона.
Неће потонути душа моја, неће, па макар и цео век
провела у болној тишини. То Бог тако хоће, јер Он
све ствара и о свему се стара.
             
А ја, ја сам само биће што дише и воли,
Исписујем тако пијане риме,
У поноћној тишини , уз звонки глас црквених
звона, дозивам ти име.
               
                                                              Драгојана Ристић, I-8

Та ноћ

Ту ноћ и време је стало,
Били смо сами, напокон без маски,
Говорили смо тихо, гледали се кришом,
Шетали смо неком стазом вијугавом,
Док је врели ветар стихове шапутао.

И знам да те ноћи
није ти било тешко видети,
да осећам нешто,
да ме твоје присуство опија,
очаравао ме и остављао без даха
сваки осмех мени упућен.

Знам да та ноћ у звездама
записана стоји,
Знам да се морало десити то,
да те сретнем,
да те волим,
И осећам да тако мора бити,
Дуго ћу се ја још крити
под оклопима бедног срца што лупета.

А та ноћ чаробна беше,
Кроз твој свет ја се тад прошетах,
Сада ми остаје да сањам,
да ти пишем и та ноћ
у срце урезана,
Постојаће све док дишем.

         Драгојана Ристић, I-8

   

Новембар

Његово име у касним ноћним сатима,
као несхватљиво лијепа бука,
тек благо одзвања у мојој глави,
сад ми је потребна само његова њежна рука.

Дрхтим пред њим као у заблуди,
а трудим се да се не види,
да ни хладан новембар ми не може ништа,
а само од његове близине више нисам иста.

Гледа ме са сунцем у очима,
хладно вече и милион пахуљица,
очима топи и хладноћу зима
и хладан лед с мога срца...

Обећај да ме нећеш бољети,
и да чаролија неће нестати,
да ћеш ме увијек вољети,
и да никада нећеш престати.

Научи ме како да волим
и ја волећу само тебе,
научи ме да некад и опростим
и да увијек цијеним себе.

Научи ме да те схватам
научи ме и да корим,
научи ме све да знам,
прије него заволим...

Слађана Ристић, II-6

Штит

Скупићу дијелове свога срца,
И вратити их у себе,
Нека тамо пуца.
Држаћу га даље од тебе.

Свако се вече поново заљубим,
И свако вече га вратиш на земљу,
Јер живот бих дао да те пољубим,
Али узалуд, ти кажеш да за то немаш петљу.

Сузе низ лице, кажеш да се бојиш везе,
До зрака ми не даш да дођем, недаш ми прилику.
Навикла си на љубав без обавезе.
Али ту сам ја, да ти уништим ту ружну навику.

Скини тај штит већ једном,
Пређи на другу страну, гдје љубав живи,
Покушај са једном душом, јадном и биједном,
Која ти се толико диви.

Јосић Бојан, II-2

   

Тешко је гледати
Како ли је опном тужном сиромаху
Који к'о сломљено стабло лежи покрај пута
Ишчупан из којрена среће и љепоте
Схрван од тешких вјетрова живота.

О, како ли му је!?
Он нема нигдје никога свог
Он нема куће, огњишта топлог
Туробна глад тијелом његовим влада
А смрт би му била највећа награда.

Жалим га.
Али сажалевање му не досноси ништа
Тешко ми је помислти на бескрајну патњу његову
Тешко ми је видјети га.

Молићу се!
Увијек ћу се молити
За спас непознатог пријатеља мог
Ја му спас не могу подарити,
Ал' се молим да га спаси свемогући Бог!

Милан Миловац, I8

Клупа

Лице су му прекриле
блиставе капи кише.
Кроз капи су вириле
очи што драгу не видјеше.

Киша је престала да пада,
а он је сједио на клупи.
Душа му се и даље нада,
Док лице жути... и жути...

У очима се суза следи.
Он на клупу уреза.
Минута за минутом блиједи,
али не и љубав, ал' не и риме.

И прошао је сат, два, три, пет...
Оде младић преко моста.
Осврнувши се, опет,
баци поглед на клупу
гдје само име оста.

Драгана Ристић, II2

   

TRAGOVI PROŠLOSTI

Mrak je. Potpuni mrak. A ja vidim tragove prošlosti.
Što se sa mnom to događa?! -osjećam se kao da ludim.
Je li moguće vidjeti nečije stope u prostoru bez svjetlosti?
Zaklopim oči. I opet mrak. Zaspim na trenutak. I opet se budim.

Prošlost mi nemilosrdno otima san.
Ja nejaka. Ona neustrašiva. Prošlost; sjenka budućnosti.
Da li sam budna ili spavam? Sve oko mene tama, a negdje možda je dan.
Vrijeme prolazi, a ja nepomično stojim. Sama, bez ciljeva, bez mogućnosti.

Pokušam ponekad ići dalje, postići nešto...
Al' onda me dotakne realnost i u ponor bez dna baci.
Tamo me prošlost dočepa svojim kandžama, smjelo i vješto.
I što da radim? Kojim putem trebam ići? Postoje li ikakvi znaci?

Jer kud god da krenem, prošlost me prati!
I gdje god da stignem, uvijek me na početak vrati!

JULIJA ZEČEVIĆ- PEJIĆ, II-3

Викториа

Ја нећу описивати њене очи,
Нити њен осмех,руке,
Ја нећу описивати како крочи,
И гази моје срце ствара муке.

Ја нећу њу поредити с реком,
Нити викати Викториа моја,
Победо моја.Нећу признати неком
Странцу да благослов је лепота твоја.

Викториа је биће о коме писати
Не могу,јер њена лепота више
Заслужујуе од речи које ћу записати.
Викториа,срце ми на ветру њише.

                  Андреј Симикић III-6

Ноћ посута сивим лажним
Надама,води ме низ мрки пут,
Као да време стаде,а ја полако
Нестајем,као живот...

Олуја стрмих громова,
Брижно чува нас,
А хумка поред брегова,
Губи наду у спас.

Хеј месече,постојиш ли?
Да ли си на ме љут?
Кад ме видиш обасјај ме,
Покажи ми златни пут.

Спаси моје тајне наде,
Сиве очи снова мојих,
Хитро трчи стазама својим,
Води ме тамо где срећа постоји.

Погледај ме сада,погледај,
Колико сам изгубљен и сам.
И ланцима везан,чекам
Да стигнем у рај.

Али ти одлазиш,можда
Од мене заувек,у беспућу
Сада заробљен,од мојих
Сивих очију заборављен.

Ни громова више нема,
Ни хумка се не види,
Вођен само кроз немире,
Дочеках и јутро сам.      

  (Заједничка песма)
Андреј Симикић и Кристина Капикул III-6

Ти си узрок мога бола
У мислима ми сваког дана
Владарице мојих снова
У мом срцу окована

Прелијепа си као вила
Прозвана у мојим писмима
О дјевојко лабудових крила
Изгубљена у мојим мислима

Нагледах се те дивоте
Какву нема ниједна жена
О краљицо све љепоте
У крви ми залеђена

Мој дух за тобом клоне
Док те сањам ноћима
О принцезо васионе
Ухваћена у мојим очима

Цвијеће је жељно твог мириса
Дуга је жељна твојих боја
Виле ти завиде због прелијепог лица
А ја те проклињем што ниси моја

Сретен Стокић I-8

ТРЕНУТАК СА ТОБОМ

Када кришом погледаш мене
Вријеме ми тада стоји
Скамениш ми тијело и ужариш вене
И сем тебе ништа друго не постоји

Сва осјећања тада су у мени
Као нека доза храбрости и страха
Као да сам у обећаној земљи
Кад ме поглед твој остави без даха

Зачараног ме твој осмијех остави
И све више за тобом жудим
На све друго одмах заборавим
А срце ми хоће побјећи из груди

Сретен Стокић I-8

gore
Нећу стати

Писала сам пјесме дубоко у ноћ,
суза ми низ образ лила,
знам да мораш поћ,
Тјешила ме суза топла, мила.

Небо има неку моћ
па ми стазе скрива.
Одлазим, а сваким ћу путем теби доћ,
Јер ми срце само тебе снива.

Писала бих ти писмо
Ал не знам шта да ти пишем,
Знам да једно за друго нисмо,
Па зашто онда за тебе дишем?

Шаљем ти пољубац кроз прозор мали,
надам се да га кише неће спрати,
и звијезда се на небу пали,
волим те и никад нећу стати!

                       Драгана Лукић, III5

Песма о љубави

Осећај сетан буди мене,
Јер љубав нисам добио од тебе,
Понизила ме само ти си,
Љубав моју лепо одбила ниси,
А због срца у таквој штети,
Живот ми тугом прети.
Можда у њој нађох утеху,
Да пронађем пут ка успеху.
Ово размишљање ми очи отвори,
Штету у срцу затвори,
Светлост ми показа пут,
Отвори ми се круг крут.
Љубав је таква да патиш,
И ђаволима платиш,
За тај осећај дивни,
Због којег се живи.
Није битно што боли,
Све се то преболи,
Али бити сам исто пече,
Као кад кроз крв ватра тече.

Андреј Симикић, III6

gore

Kada bi neko obratio pažnju

Šta se dešava?
U ovom sivom gradu gubim osmijeh i nadu
Ima li ikoga?
Da me nauči da krila raširim, nekako poduči da poletim
I živim slobodno!
Bez glupih pravila koja sputavaju
i ljudima smetaju,
bez strogih naredba.

Ja samo tražim nekoga
'ko će me poslati na pravi put
dati nekoliko savjeta
da ne lutam uzalud
Nikome nije dovoljno stalo
da se osvrne na nas
Da pomisli nešto pameto
pa kaže to na glas
kaže na glas

Ja samo tražim nekoga
da me pošalje na pravi put
i da nekoliko savjeta
da ne lutam uzalud

Pogledaj dolje
Ja sam tu

Elma Hantalašević III4

Игра облака, ветра и сунца

Уз мртво дрво се упија,
Ветар, који својим гласом,
Горким, суморно опет завија,
Лоше вести оставља трагом.

И док по туробном дану,
Иве, сабласан живот снивају,
Из облака плачне кише падну,
И увелу жуту природу преливају.

Од великих облака се сетно
Не види Сунце, и даље кише досадно,
Преливају природу и падају силно.

Сунце, ветар, облак, игру имају
Своју, за коју људи смисла немају,
Јер игра подсећа на све што је дивно.

 Андреј Симикић, III6

Емануела

Иза брега, покрај јоргована,
Лежала је и џемпер плела,
Злаћана јој коса коврџава,
Е . . Емануела, Емануела.

Њене сребрне угледаше очи,
Момче, којег је вештица клела,
И заљубивши се одмах скочи,
Е . . Емануела, Емануела.

Лепота њена и њега очара,
Срце му смекша, драга му Ела,
Пољуби је с пуно жара,
Е . . Емануела, Емануела.

Две-три године лако прођоше,
Поклони момку џемпер што је сплела,
А онда тужне вести дођоше,
Е . . Емануела, Емануела.

За мајку је његову чула да је болесна,
Па је код себе повела,
А мајка при путу умре бесна,
Е . . Емануела, Емануела.
Срдито момче појури,
Срце му скамени, невина му Ела,
Па према мајци пожури,
Е . . Емануела, Емануела.

Момче, при нечистој савести
Рече: „Убица ти си бити хтела“,
Поче је гневно трести,
Е . . Емануела, Емануела.

И Ела остаде опет сама,
И нов је џемпер плела,
За младића којег није обузела тама,
Е . . Емануела, Емануела.

Андреј Симикић, III6

SUTON

Tužno je kako se ljudi zaključaju u svoj mali svijet. Čudno je kako nesvjesno glumimo u predstavi zvanoj život. Pitamo se kako je u nečijoj koži, a sklad u svojoj još uvijek nismo pronašli. Svi imamo ulogu koju pod maskama izvodimo prikazujući svoje nesavršenstvo u savršenstvu, svoju jačinu u slabosti, ali negdje duboko ispod te maske krije se pravo lice tužno i zabrinuto. Da bismo pravilno odigrali svoju ulogu, moramo imati razigranost djece, prilagodljivost učenika, osjećanje umjetnika, prefinjenost mudraca i razum filozofa.
Mi živimo u kutijama koje su u sjenci i predstavljaju realnost u našim očima. U te kutije svjetlost još uvijek nije prodrla. Spuštamo pogled na ono što ne želimo da vidimo. Ono što nas drži nasmijane je nada za svjetlošću, za ljepotom koju će zraka donijeti. Zaista najintimnije je pred svitanje, a najljepše u suton.  

Elma Alispahić, I6

Љубав у пролазу

        Док самотна животу крадем журне откуцаје сата, с врха улице одјекује ехо његових давно направљених корака. Распета између чежње и страха, гледам његову сјену како лелуја кроз сјећања, ко тихи лахор кроз мирно грање. И док ми долази у сусрет, слутим један поглед, дрхтај и јецај.  Слутим загрљај.
Наједном се успомене преточе у надање, надање у гробиште љубавних пораза, а он заогрнут мојом црном слутњом ишчезава у мирису ране јесени.
Остаће само сјена љубави страсне која ме никада походила није.

 
Љубица Дракулић, III2

 

O NAMA | Site Map | PRAVILA | KONTAKTIRAJTE NAS | ©2011 JASNA KATIĆ